Ja u školu idem i jedini sam đak!

Život seoskih domaćinstava u Srbiji je do te mere ugrožen da je svako četvrto selo u fazi nestajanja. Istraživanja već dugo ukazuju na to da će sa mape naše države nestati preko hiljadu sela, ali se ona i dalje infrastrukturno ne opremaju.

Danas kod nas postoji blizu 2000 sela u kojima ne živi ni jedan stanovnik, dok u 300 nema onih koji su mlađi od 20 godina. Zbog poražavajuće infrastrukture, hektari plodne zemlje se ne obrađuju. Mladi su odavno izgubili volju da se u oblasti poljoprivrede i stočarstva edukuju, pa umesto da ožive svoja imanja, oni u potrazi za poslom i humanijim načinom života odlaze u obližnje gradove gde ih čeka nezaposlenost. Iako se u pojedinim delovima Srbije seoska domaćinstva nude na prodaju u bescenje, niko ih ne kupuje.

U potkopaoničkom selu Babica jedina dva stanovnika su samohrani otac Momir Vukosavljević i njegova šestogodišnja ćerka Anđelina. Svakoga dana oni na motokultivatoru kreću u pravu avanturu odlaska i vraćanja iz škole. Po krajnje nepristupačnom putu, prelazeći i reku na kojoj nema mosta, oni putuju 11 km do mesta Merćez, kako bi Anđelina, kao jedino dete u okolnih pet sela, pohađalo školu “Miloje Zakić” u kojoj je jedini đak.

U ovom kraju nema stanovnika, pa nema ni autobusa. 

Kako bi bilo apsurdno ovakav put do škole prelaziti svaki dan dva puta i time uvećati kilometražu sa 22 km na 44 km, dok je Anđelina na časovima, njen otac strpljivo sedi na terasi omanje školske zgrade i čeka da njegova ćerka nauči prva slova i brojeve.

Dok u potrazi za poslom mladi beže sa sela u grad, učiteljica Bojana Veličković iz Kragujevca je na prvo radno mesto došla u selo. Iako ne skriva ljubav koju gaji prema jedinoj učenici, na pitanje da li će joj gledati kroz prste kada su ocene u pitanju, ona ozbiljno odgovara: “To ne smemo da radimo!”

Karakteristika srpskog sela je da se poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Selo Merćez nema dece školskog uzrasta, ali ima trošnu školu. Anđelina ima učiteljicu, ali nema drugare za igru. Učiteljica je rođena u gradu, ali radi u selu. U selima danas nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi.

Ovo je samo jedna od 89 škola u Srbiji koju pohađa samo jedan učenik.

Osnovna škola “Miloje Zakić”

Godinama marginalizujemo ono što je bilo i treba da bude naš glavni oslonac. Selo i poljoprivreda su nam oduvek bili adut koji nam je omogućavao opstanak i siguran način preživljavanja. Da bi ono i u ovoj krizi moglo da nam pomogne, neophodno je uspostaviti radikalno nov odnos društva prema selu.

Kada bi se sela infrastrukturno opremila, umnogome bi se zaustavilo njihovo odumiranje, imanja bi oživela, zemlja ponovo počela da se obrađuje, nezaposleni bi se zaposlili, a natalitet koji rapidno opada toliko da u nekim krajevima vlada prava “bela kuga”, bi se zaustavio i seoske škole ponovo počele da vrve od dečije graje.

U vreme globalne ekološke krize mi zapostavljamo ono što nam je priroda podarila, a o čemu maštaju razvijene zapadne zemlje ka kojima težimo: zdravu sredinu, čistu vodu i vazduh, nezagađeno zemljište i zdravstveno bezbednu hranu. Da bi to ostvarili neophodan nam je kvalitetan i stimulisan podmladak u stočarstvu i poljoprivredi.

Dok se igra sa kučićima, koji su njeni jedini drugari, Anđelina mašta da kada odraste postane dobar advokat